Živa istina

Higijena

ziva istina orig

Drage  Crveničke, poštovani  Crveničani, raduje me vijest da se selo čisti, to je zaista lipa vijest. Onako lipo selo postat će još lipše, pitam se: „Može li se još više voljeti?“

Crveničani  su uvijek bili prepoznatljivi po mnogim aktivnostima. Počevši od gradnje osnovne škole, kojoj smo se jako radovali govoreći: „Hvala Bogu, ne moramo više po kiši i snigu, priko Bilog puta u Seonicu.“ Napokon, došao je dan preseljenja u našu crveničku školu. Bili smo sretni, veseli, pjevali smo i ponosni bili. Trčali smo priko Bilog puta i odlučili sve bilježnice  isparati. Vjetar ih je nosio na sve strane, sitne listiće nosio je i do Gudelja. „Šta je ovo?“, netko je rekao, „Sve se bili ko da je snig pao u kasno proliće.“ Škola u našem selu je bila lipa, sve novo, veliko  igralište, mogli smo se igrati do mile volje. Zasadili smo sadnice, gdje su djeca pomagala kopati rupe za njih. Radili smo to sa guštom, pa to je sada naše. Učitelji su promatrali našu radost pa su donosili nove odluke. Nisu to bile samo poučne nego i higijenske. Uvijek se pregledavale  ruke i uši. Učitelj  je htio da učenici budu primjer u svakom pogledu. Tako je donio odluku, od jeseni se moraju i noge pregledati. Kad sam reko mami šta je od sad nova, ona kaže: „Bože mi oprosti koja je to budala prva pridložila?“ misleći na zimu koja dolazi a tople vode je ionako malo. Ali dobro, ako se mora, mora se. I tako navečer mama me stalno pred spavanje opomene, da moram noge prati. U hodniku je bio sić s vodom, a ispod lavor. Malo tople vode, operem noge i u krevet na spavanje. I tako svaku večer. A onda pomislim: „E, druže učitelju, neće ići više ovako. Ako misliš da si pametan, pa ni ja nisam glup. Od ove večeri ja preuzimam svoju higijenu, u svoje ruke.“ Malo vode, skinem čarap sa desne noge malo je operem i u krevet. Tako misec dana. U školi svaki dan učitelj ulazi i sa vrata viče: „Pregled nogu!“, a ja sa zagonetnim smiješkom skinem čarap i pokažem nogu. Učitelj me potapše po ramenu i kaže: „Bravo, takvi učenici svi trebaju biti.“ A ja namignem okom i u sebi pomislim: „A jesam te, druže učo, zeznuo.“ No, jedno jutro uđe u učionicu i zavika: „Pregled!“ Kad je došao do mene zavika: „Obe, obe!“ A ja sam protrno, u licu pocrvenio, počeo zamuckivat, ruke se tresu. Ipak skidoh čarap i sa live noge. A kad učitelj to vidi, jednom rukom pokrije nos, a drugom udari po mom obrazu. Nisam osjećao bol, jer je u učionici  nastupio muk a šamar koji sam dobio, čini mi se, odjeknuo u razredu. Nisam ni zaplakao, htio sam ostati  prkosan i ponosan. „Pa di to ima da se u sri  zime mala dica moraju u školi  bosa izuvat.“ Prošao je i taj školski dan, stigao sam kući i sve mami ispričao. Ona me po običaju  prikorila, a did  je sidio  kod šporeta  i grijao  se, pa reče: „Neka si ga sine priškolo, šta ćeš da ti did kupi za poklon? Ko je vidio po ovakvoj zimi da se noge peru.“ Nasmijao sam se didu i sav sretan zalupio vratima potrčavši društvu da igramo nogomet.

Vaš tim crvenice.com

Autor: Anoniman (portalu poznato)

Podijeli ovaj članak