Živa istina

Auto

ziva istina orig

Priča po istinitom događaju

Osvanilo je lipo prolitno jutro obasjano suncem, umiveno rosom nakon kiše. Baš lip dan za početak radova u polju.

Ćaća je počeo polako pripremati plug. Kola su bila već spremna, od sinoć natovarena ječmom. Nešto ćemo doručkovat i upregnut konje, koji su već naranjeni. Pa uz Božju pomoć polako moremo krenut u Zgon i zasijat prvo sime. “Iđemo sinko vrime nam je” reče ćaća starijem bratu. “A ti stara, donesi malo svete soli da poškropimo brazdu.” Majka se zasmija i reče: “Pa znaš stari da je već sve spremno, sveta sol, bisage i nešto za ručak. Ja mislim da će vam biti dosta.” Ja sam sve to slušo, pa pomislio da bi mogo i ja poći. Zašto ne, ja sam mali, ali neka, pa sam upito: “Ćaća, da i ja pođem, ja bi volio isto vidit kako se ore, malo ću i ja cugle držat, znaš da me Putalj voli, neće on na mene nogom udarat.” Ćaća se malo mislio pa reče: “Dobro, ajde popni se na kola”. Brzo sam se popeo, zauzeo sam misto između vrića i bisaga, sav sritan što me ćaća vodi sa sobom. Vozili smo ispod sela susrećući rodijake sa njijovim konjima i kolima. Krenuli smo priko gudeljeve ćuprije i u seoničko polje. Bio sam sritan i sav ushićen kako će to biti prvi put gledati kako se ore.

Stigli smo u Zgon. Brat i ćaća skinuše plug sa kola, polako ga zakačiše, upregoše konje i polako uz Božju pomoć počeše orati. Ćaća je, naravno, prvo uzeo svetu sol, blagoslovio početak brazde i oranje odpoče. Malo je zemlja bila vlažna ali je nekako išlo. Ćaća je držo plug a brat upravljo konjima držeći cugle. Ja sam sav sritan gledo i preskako preko brazda. Brat mi dade cugle da malo i ja upravljam konjima. Putalj bi se nekako glavom okreno prema meni pa mi se učini da je i on sritan što sam i ja tu i malo držim cugle. Malo bi nosom frknuo na mene, ja sam mislio, o vidi, to mu je znak i odobrenje što sam tu. Možda je to bio i znak umora.

Dao sam cugle bratu i malo odšeto priko mrginja na druge njive. Gledo sam u daljinu i pito brata: “Čije je ono selo?” Brat mi reče: “Pa to je Bukovica.” Klimnuh glavom, misleći nikad nisam čuo, pa dobro ima još ti sela. Učinilo mi se malo drugačije nego kod nas, vijugava cesta, ljudi se voze na kolima šibajući konje da brže dođu na poso koji danas moraju završit. Odjednom iza okuke prašina se digla, čuje se nekakav zvuk i nešto tako brzo leti. Ja sam uperio oči i stalno u svom vidokrugu pratio i mislio šta bi to moglo biti. Ali nikada nešto ovako nisam vidio ni čuo, pa povikah: “Ćaća, ćaća šta je ono što ga niko ne vodi.” Ćaća podiže glavu, osmjehnu se i reče: “Pa auto”.  Brat je već bio bacio cugle valjajući se od smija po brazdi. “Pa zar nikad nisi vidio auto?” Bio sam u čudu širom otvorenih očiju prateći auto, koji je nesto prašnjavom cestom. Oranje je bilo pri kraju, ječam posijan, pobranali smo njivu branom na kojoj sam sidio, više ne gledajući u oranicu. Stalno sam vraćo sliku auta, čudeći se i misleći kakav je to bio izum.

Vaš crvenice.com tim

Podijeli ovaj članak