Jutro je, rano zorom, sunce još nije izašlo iza Dodigovih kuća, ulazi mater u sobu, bez kucanja naravno, jer šta se ima kucat i ″brudi″ nas, zove brata i mene, ″ajde ustajte, vrime je, triba ići kupit sino u Manduše″.
Brzo smo se razbudili, ustali bez puno razmišljanja, spuštamo se u ″kuinu″, a na šporetu, sa strane u loncu lagano se puši vruća varenika, u tanjuru je udrobljen kruh, na vrhu malo šećera i crne, mlivene kave, sve je spremno, samo se čeka da uđemo pa da mater to zalije.
Nakon ovakvo ″obilnog″ doručka spremno se za Manduše i sve moguće izazove koji će toga dana stati pred nas.
Bez obzira i kakve god da su naše crveničke ograde, njive, livade, velike, male, neravne, kamenite, teže, ili lakše pristupačne, uvik se nekako činilo manje zahtjevnim poslom pokositi ih i pokupiti, nego pokositi i pokupiti Manduše.
Manduše su naše najudaljenije livade, koje se nalaze skoro u srid Duvanjskog polja, pa je doći do nji’ već samo po sebi bio određeni izazov, a onda još sve odraditi, nije baš lagano.
Nemam nikakvog saznanja o podrijetlu imena Manduše, jedino što imenom podsića na Mandino selo, koje je relativno blizu, pa nije nemoguće da postoji neka poveznica između ta dva pojma, Manduše i Mandino selo i zajedno poveznica s kakvom Mandom.
Manduše su toliko duge livade da kad gledaš s jednog kraja na drugi kraj, pa ako se na drugom kraju nalazi čovik jedva se i uz dobar vid raspoznaje tko je.
Širinom su uske, doslovno nekoliko otkosa, tako da je s obzirom na izgled, duge, a uske, baš k’o uže, za njih često korišteni naziv Uža bio skroz prikladan.
U vrime kad su se Manduše ozbiljno i redovno kosile, a to je sada već prilično davno, prvo je tribalo doći tamo, što nije samo tako, a onda sve ostalo, raskositi, pokositi, kasnije pokupiti.
Kako su dosta daleko od sela nije zgodno ići više dana i u više navrata, stoga se, iz praktičnih razloga najčešće išlo kositi, a osobito kasnije kupiti, zajedno, u skupinama i istog dana.
Mi smo imali jedan dio Manduše u zajedničkom vlasništvu s ostalim Jokića, a drugi dio u zajedništvu sa Zorićima.
Kako je moja mater Zoruša, bila je sama u ćaće i matere, pa eto naslijedila, otuda i nas u Zorića Mandušama.
Tako smo jedne Manduše jednostavno zvali Jokića Manduše, a druge Zorića Manduše.
Jokića Manduše nikada nisu bile fiksno podiljene, niti unutar razgraničene, već bi se svake godine ″raskašalo″ i na taj bi se način svake godine iznova utvrđivale granice i nanovo dilila trava.
Skroz neka ″komplicirana matematika″, pri čemu je jedne godine jednima pripadala trava u Maloj glavi, a drugima u Velikoj glavi, druge je godine bilo obratno, jer je kao trava u Maloj glavi uvik bolja, pa da ne bi netko ne daj Bože bio zakinut.
Vanjske granice prema susjedima, ili što bi se reklo ″administrativne granice″ su bile jasno utvrđene, a unutar zajedničke livade je ″vladao bezgranični režim″, naš mali ″Schengen″.
Samo je nekoliko starijih ljudi znalo podiliti livadu unutra, imali su neke svoje šeme u glavi, pa su i po stare dane išli samo kako bi pokazali di treba i kako raskositi, kako podiliti.
S obzirom da su naši Jokića didovi već odavno pokojni, danas ritko tko, a možda i nitko ne zna napraviti unutarnju podilu i raskositi Manduše.
Ne samo to, većina više niti ne zna di se one točno nalaze, a kako trava i sino nikome ne tribaju, nema krava, nema ovaca, nitko se zato niti ne sikira.
Inače, livada se raskašala na način da je na jednom kraju livade stajao obično netko stariji, a na sridini bi se postavio najčešće veći šćap i na njega kakva jakna, ili kaput, koji je ″glumio″ čovika.
Onaj koji raskaša, s ručnom kosom u ruci, krene s druge strane, gledajući i prateći da je kaput na sridini uvik u ravnini čovika na suprotnoj strani, pri tomu na svaka tri koraka malo zakosi, čime bi se livada raskosila i podilila.
Do početka sedamdesetih godina se često išlo pišice kositi u Manduše, kosa nabačena na rame, na leđima najčešće čobanska torba, u njoj nešto hrane i pića, uglavnom vode, oko struka opasan vodir u koji je uguran bunt ranije ukošene trave da dok se hoda brus i perača ne klapaju i ne ispadnu.
Trava se tada kosila isključivo ručno i na otkose, koji su ovisno o dužini ruku, snazi kosca i oštrini kose bili veći, ili manji.
Kad se prišlo na strojnu košnju, traktorima, otkosi su bili standardizirani, sukladno širini kosilice, sve se vidno ubrzalo i svima bitno olakšalo.
Danas na žalost nema niti jednog, niti drugog oblika košnje, sve je napušteno i zapušteno, izgleda k’o ničije.
Po završetku košnje, ovisno o veličini trave i debljini otkosa trava leži dva, tri dana, suši se na duvanjskom zraku i suncu, koje često u to doba godine zna baš nemilosrdno pržiti.
Vodilo se računa da se pokošena trava ne presuši, jer onda se, što nije poželjno, drobi, sitni i rasipa.
Kad se procini da je sino optimalno suho, okupe se svi radno sposobni Jokići, a nekoliko dana posle i svi Zorići, pa se ide u Manduše, u koloni, konjskim kolima, kasnije traktorima u namjeri da svatko pokupi i ″dotra″ svoje.
Čim se stigne u Manduše, sida se ispod kola, ili prikolica, prostiru se ″mutapi″, ili kakvi drugi prostirači, vade se Gavrilović mesni naresci, salama i Čoka čajne kobasice, kupljeni samo za tu prigodu u jednoj od tada dvije prodavaonice u selu, u Ilije, ili Snige.
Vadi se i sve ostalo što se ponilo, slanina, luk, paradajz, kiselina, pa se na čistom zraku, uz malo vitra, bez ikakve vilice, ili noža, grabeći rukama veselo ide.
Kad se dobro pojilo, ruke se obrišu od ledinu, ili od gaće, uz komentar kako se sada more bez problema raditi, kupiti i tovariti sino cili dan.
Prva faza kupljenja sina je drvenim vilama, jer ako je trava bila nešto veća, onda su ″deblji″ otkosi, pa su tribale vile, a nakon ″grubog″ kupljenja vilama, ili vilanja nastavljalo se ″fino″ kupljenje drvenim grabljama, ili grabljenje.
Nakon grabljenja na ledini više nema ni traga osušenoj travi, ostaje samo zelena ledina, koja nemilosrdno otkriva i odaje kvalitetu kosaca i košnje.
Sino se kupilo vilanjem i grabljenjem od vanjskih rubova pripadajuće livade prema sridini i tako po ciloj dužini livade, s jedne i druge strane, pri čemu se sino skupilo u sridinu, u ″suru″, koja bi se obično protezala od vrha do dna livade.
Nerijetko bi se pri grabljenju slomio poneki drveni zubac na grabljama, uz nešto blažu kritiku starijih kako se ne pazi i ne vodi računa o ″ratilu″.
S druge strane vile su zbog njihove uloge i namjene bile puno deblje i čvršće, tako da bi one ritko kada pucale, ili se lomile.
Unatoč tomu, ipak se znalo dogoditi da ponekad na vilama pukne ″parožak″, najčešće onaj gornji i to uglavnom ako kojim slučajem netko od mlađih, onako pun snage i ″’aran″ grabi i baca vilama veću količinu sina.
Nakon takvog ″incidenta″ naravno da nema pohvale vridnom radniku, već ponovno ide neizostavna ″porcija″ kritike, koja je tipičnija za dresuru, nego za odgoj, uz popratni prikor kako se ne čuva ratilo i uz često neizostavni dodatak, kud si tako ″zavro″, k’o sivonja.
Tako je jedan naš rodijak sijo sa strane na traktor, kod pomicanja traktora za vrime tovarenja sina, neoprezno držeći vile u ruci, okomito spuštene na ledinu, isprid zadnjeg kotača.
Traktor je krenuo, a kotač je zahvatio vile i prigazio ih, pri tomu slomivši jedan, dva paroška. Kad je to vidio njegov ćaća, ljut što ne pazi i pomalo u očaju što mu uništi vile, uzme tako polomljene vile i nimalo pedagoški dobro ga njima odalami po leđima, uz naravno salve kritike na račun njegovog rada i (ne)odgovornosti.
Rodijak iznenađen takvom ″pedagogijom″ se kao reakciju na udarac bolno uže u ramenima i nešto u grču promrmlja, ali je stoički otrpio udarac slomljenim vilama po leđima svjestan svoje greške i ″krivnje″.
Za vrijeme kupljenja sina sunce u pravilu baš pripeče, nema nikakvog drveta niti barem drače da se kupioci malo zaklone, može jedino ispod kola, ili traktorske prikolice, a i to samo dok se ne počne tovariti.
Voda koja se ponila za piće stoji u staklenoj pletari, ili u drvenom žbanju, a nakon nekoliko sati imaš osjećaj kao da je ugrijana na šporetu, ali pije se, nemaš izbora, nema kuler boksa, niti što drugo za ohladiti, a žedno se, moraš piti.
Ponilo se u torbama i nešto pive, ali i ona se ugrijala, vruća, pa kad je otvoriš sva se zapinji i iscuri vani, uz često popratni komentar ″topla je k’o pišaka″.
Međutim niti takva se nije prolila, popila se, kući su se vraćale isključivo prazne boce.
Skupljeno sino se tovarilo iz sure na konjska kola, kasnije traktorsku prikolicu, pri čemu je netko uvik zadužen da ih lagano i povrimeno pomiče od početka do kraja sure.
S obzirom da su kuće prilično daleko, polje je, nema nikoga blizu, nitko nije običavao ″sadivati″ sino u plast i ostaviti ga na polju, već se kupi, tovari i isti dan ″goni″ kući.
Na kolima, ili prikolicama su postavljeni visoki, drveni stupovi, takozvani ″sinski stupi″, dva naprid, dva pozadi, a na svakoj se prikolici nalazi netko s vilama u ruci, koji ″dije kola″, odnosno slaže nabačeno sino, pravilno ga raspoređujući, pri tomu koristeći stupove za učvršćivanje.
Povrimeno mu je tijekom dijenja ozbiljne probleme zadavao vitar, u nas tako čest i izražen, pa i u to vrime godine, da su neki morali priskočiti u pomoć s grabljama držeći ″ćošu″ da je vitar ne odnese, dok se ne nabace nove naslage sina i dok se malo ne učvrsti.
Kupljenje sina i nabacivanje na kola, ili prikolicu je posao bez neke posebne odgovornosti i bez puno stresa, jedino ne smiš ostavljati sino iza sebe, za drugo te ne briga.
S druge strane kad se diju kola tribalo ih je dobro i čvrsto saditi, dobro zbiti i kasnije konopima povezati, jer je vožnja po makadamu kroz polje, ispod Borčana, Omolja, Seonice, kroz Crvenice trajala po sat, sat i pol, nekad i dva, pa ako nije dobro posloženo sino se rasipa i putem pada, šteta je.
Tako je eto nakon većeg broja radnih dana i puno odrađenih dnevnica sino pokošeno, pokupljeno, ″dotrano″ i uvaljeno u pojatu, pojate su pune i nema straha od zime, kakva god da bude.
A kad se konačno kući ″dotra″ sino iz Manduša i uvali u pojate nekako si bio siguran da je to završni čin još jedne sezone, sezone košnje i kupljenja.
U Zagrebu, o Uskrsu 2023. g.
Ivan Ivić Radoš
Vaš tim crvenice.com
