Ovako je Ivan poslao svoju priču “Ja sam Ivan Radoš, rođen u Crvenicama i tamo živio do svoje 19.-te godine, odnosno do upisa na fakultet u Zagrebu, u kojem sam ostao i danas živim. Nedavno je umro moj ćaća Stipan Radoš Jokić i njemu sam u sjećanje i zahvalnost napisao jedan tekst kojega vam u prilogu dostavljam”
Ivane, imenjače i rodijače, moram ovo napisat na vrhu teksta, nemoj mi molim te zamirit. jedno veliko HVALA za ovaj tekst sjećanja i zahvalnosti tvom / vašem ocu pok. Stipanu. Tekst je napisan srcem i s puno ljubavi, i mene si zadivio, još jednom, veliko ti HVALA !
Tekst od Ivana:
Otišo je otac moj polako kaže pisma, većinom ljudi govore hvala Bogu lipe je godine proživio, nije se patio, a ni drugome na teretu bio.
Je, sve je tako, ali džaba, meni nekako praznina, sve jasno, sve razumiš, ali nikad nisi dovoljno spreman.
Moj ćaća Stipan Radoš Jokić došo je na svit u srid lita, koji dan prije Ilindana, trijestdruge godine, govorio bi svoje se matere ne sićam, umrla mlada, ko i mnoge tada mlade žene, majke, dica mnoga su umirala, pa tako i brat njegov mali, Andrija.
Otvrdlo ga to, život ga nije mazio, često bi zna reći, ma koda je neko o meni vodio brigu.
Ali, vodio je, vodio je Onaj gore, najveći, koji sve vidi, dao mu puno talenata i uz Njegovu pomoć sam se borio i probijao kroz život, bio čovik, ljudina, nadasve divan otac i moj ponos.
Osjetio zlo rata, onog svjetskog, devet mu bilo godina kad je rat počeo, a trinaest kad je završio, zna bi reći trčo sam do Gromeljica i Poljica tražeći sigurnost kod staja, kod svog ćaće Markića, a sa Slobodnika bi po njemu pucala rakitska milicija misleći da se radi ko zna o komu.
Kad je postao punoljetan krenuo s ostalim našim crveničanima u Crnu Goru, bilo posla kaže, komunisti ulagali u kako su oni tada govorili nerazvijene krajeve.
Radio je po duvanjskim selima, Rakitnu, Livnu, oziđo je i pokrio mnoge kuće, a onda pravac Njemačka, opet ko ostali naši crveničani i duvnjaci, tako sve do mirovine.
Što ti je to, uvik se moralo iz ovih naših krajeva ići negdi dalje za poslom, mnogi su tamo i ostali.
O Bože pa ni danas nije drukčije.
Sa ženom Matijom, inače iz Zorića kraja, pa je zvali Zoruša imao troje dice, Joza, Petar i Ivan, kako bi ona rekla ″koliko je Bog da″, umrla prije gotovo devetnaest godina, kad je njemu bilo šezdeset sedam, relativno rano ostao udovac, ali tako je to u životu, volja božja.
Mirovinu lipo i mirno proživio sa sinom Petrom i nevistom Marijom, unucima Ivanom, Mateom i Monikom, vodio o sebi računa što bi rekli, do zadnjega, uvik uredan, obrijan, ošišan, za primjer.
Nije volio neobrijane i neošišane ljude, a kad bi vidio nekoga takvog njegov bi komentar bio ″pogrda, što se ne ošiša, što se ne obrije″ ili drugi komentar, puno bolja varijanta, skoro kao kompliment ″dobar čovik samo da se oće ošišat″.
Valjda je to tako, emocije, padaju na napamet i vrte se neki događaji, pospremljeni negdi, pa sada izlaze vani.
Prije pedesetak godina živili mi u Sridnjem kraju, u staroj kući u Jokićima, meni bilo pet, šest godina, napravio mi saonice kako smo ih tada zvali, koda si ih kupio danas u Bauhausu, drugi imaju nekakve sklepane, niske, iskrivljene, a moje podignute, limom potkovane, brze, a ja ne smim sist na njih niz onu strmu klizu.
Zato su neki moji susjedi, koju godinu stariji od mene, Cirko, Đoko i drugi uživali i na njima se veselo spuštali, a ja bi ih onda, dok se nisam i sam ohrabrio, držeći ih za konop vukao gori na vrh klize, smrznut, ali zadovoljan, imam najbolje saonice.
Pade mi napamet i ono kad sam bio treći razred osnovne škole, preselili mi iz seoničke škole u našu školu u Crvenice, učitelj Zvonko Džidić iz Mostara, ne znam je li još živ, bio je neka mu Bog oprosti i za ono vrime, čak i za one kriterije nasilan prema dici, pa sam tako i ja došo na red i pod njegovu ″pedagogiju″.
Posudio sam lektiru i sada se nakon četrdeset pet, šest godina sićam naslova knjige, ″Bez porodice″, tristo trideset stranice, nema niti jedne slike, za čitati u trećem razredu dosada Bože sačuvaj, a da bi stvar bila još gora neko je kemijskom olovkom išarao unutarnje stranice korica, s obe strane knjige.
Kasnije se ispostavilo da su moj brat Petar, Đoko i još neki kartali, igrali briškulu ili fircig i upisivali punte po knjizi, taman im bilo zgodno, knjiga je ležala na prozoru one naše stare kuće, tamo su je i vratili, ja nisam ni gledao, samo je ubacio u torbu i otišo u školu.
Kad je to učitelj vidio, poslao ostale učenike vani na odmor, a mene pošteno izmlatio.
Nije bilo lako, ali ipak se ja odlučio sve o problemu išarane knjige reći mom Kiki, kako smo ga zvali kao dica, otuda nam nadimak Kikići, koji je taman tih dana nekim slučajem bio kod kuće, sam ne znam otkud i kako. Naravno da mu nisam rekao da me je zbog toga učitelj dobro izmlatio.
On kakav je već bio smiren i uravnotežen došao učitelju pitati kakav je to problem, šta sam ja to napravio s knjigom, zar je to toliki problem, kolika je vridnost knjige, naravno da nije mislio na njezinu literarnu vridnost, te može li se ikako nadoknaditi šteta, kupiti nova, pa to je samo obična knjiga i sve tako on učitelju.
Učitelj se očito bio malo iznenadio i da ne kažem zbunio, nije očekivao moga Kiku, većinom su tada u školu dolazile matere, a neke su čak i podržavale da triba dicu mlatiti, uz podršku ričima neka si ga izmlatio, samo udri, tako mu i triba.
Međutim moj Kike nije bio taj tip, nije dao na mene, a učitelj kad je to vidio i čuo nije znao što drugo, pa utužio mene hvaliti, da sam ja najbolji đak, da sam primjer u razredu u svakom pogledu, nije to ništa, obična knjiga, lako ćemo zato i sve tako, na kraju ni štetu nije tribalo nadoknaditi.
Sićam se jednog događaja iz gimnazijskih dana, prilično je to davno bilo, kupio on bratu i meni auto, opel rekord 1900, za ono vrime auto samo takav, ali njemačke tablice, München, registracija vridi dvi godine.
Jedne večeri vraćamo se iz Borčana, čini mi se bili kod Žurija u disku, Mijat, Gingić, pokojni Mate Paškića, ja i još netko, ne sjećam se više tko, ali nas je bilo pet u autu.
Negdi pod Omoljem zaustavi nas milicija, Ilija i Dugi, znali smo ih, nisu bili omiljeni i znali smo da nam mogu stvoriti neugodnosti, za njih je vridilo ono kako bi naš svit reko nismo volili ni čut za njih, a kamoli ih srist u putu.
Oni su pokrivali ovo naše područje, povremeno prolazili, kontrolirali cestu s ovu našu stranu polja, ispod selā i ljudi su zazirali od njih.
Ja imam vozačku, taman koji misec prije položio, auto uredan, ali njemačke tablice, zaustaviše nas i kad su vidili ko je unutra kaže jedan od njih meni: ″voziš auto s njemačkim tablicama, sad ćemo ti zvati ćaću u Njemačku, pa neka dođe″.
Ja u početku malo u strahu, pa nije valjda da će ga zvati, di će ga sada zvati, šta ako čovik stvarno moradne dolaziti, Bože, mog problema mislim ja.
Moram priznati malo me stresao s tom pričom, ali na kraju nije bilo ništa, to im je očito bila taktika malo zastrašivanja, vratili su mi vozačku i pustili nas dalje.
E, ali jedino što oni nisu znali niti imali pojma kakav je moj ćaća bio čovik i otac, da su ga kojim slučajem ozbiljno mislili zvati i da je tribalo on bi došo ravno iz Münchena, riješio s njima sve što je tribalo riješiti, a bez da bi meni uputio i najmanji prijekor.
U studentskim danima u Zagrebu džeparac je ko i kod većine studenata uvik bio na knap, što stiglo to se i potrošilo, krpalo se od miseca do miseca i jako je važno bilo da novac za idući misec stigne na vrime.
Tada se novac slao poštom ili po nekomu, nije bilo mobilnog bankarstva niti drugih on line plaćanja ko danas, nekada ti je i dan bio jako važan, a da kasni nekoliko dana, e to je već egzistencijalna ugroza.
Ja sam hvala Bogu imao sreću da sam imao takvog ćaću, nisam imao nikakve bojazni, bio sam sto posto siguran da će moj džeparac doći na vrime, bez straha ili brige da će možda kasniti, ili što drugo.
Čovik naprosto nikad nije okasnio, niti zakazao, ne toga kod njega nije bilo, bio je pouzdan, uredan i uvik na vrime, mogao sam na njega računati sto posto.
Stigao je on kasnije i na sve pričesti, krizme, svadbe od moje dice, Stipe, Ive, Kristiana, na sve je on došao, ko došao, ne došao, on je bio tu, ″sijo″ bi na bus i evo ga u Zagrebu, uvik bi ponio malo rakije sebi za puta, uglavnom je ne bi okusio, onda smo je uvečer kod nas doma, on i ja pomalo pili dok bi moja žena Zdravka spremala večeru.
U mnogim zimskim večerima je razgaljivao duše susjeda i nas ukućana pivajući i svirajući na svojim guslama koje je sam izradio i održavao, a zvuk gusala i pisme o Ivanu i Tadiji Senkoviću i njihovim junačkim poduhvatima i danas odzvanjaju u mojim ušima.
Imao je majstorske ruke, Bog mu je dao to, znao je napraviti i izraditi svašta, pa su tako njegovim vještim rukama konstruirana i podignuta krovišta na mnogim kućama, nastale nebrojene kace, komaće, kosišća, držalice za motike, lopate i sikire, vile, grablje, majstorski je znao otkovati kosu, potkovati konja i što još sve ne, a da ne spominjemo mnoge njegove inovacije i popravke svega i svačega što kod kuće, što po selu.
Bio je također i majstor za šišanje i jedno vrime je ″opasno kvario″ posao frizerima po duvanjskom kraju.
U mlađim danima redovno su mu na šišanje dolazili i stariji i mlađi, starije bi i brijao, imao je redovne mušterije, nije naravno naplaćivao ništa, još bi se uglavnom popila kava i rakija u nas, puna usluga, a besplatno, doduše nije falilo priče i to dobre, a što ćeš bolje od toga, onako za dušu.
S godinama se broj zainteresiranih smanjivao, objektivni razlozi, neki su pomrli, vještina malo popustila, uglavnom je do zadnjega, dok je još mogao dolaziti šišao prijatelja mu Šinku, ali zadnjih nekoliko godina kako je onemoćao, niti on više nije mogao dolaziti.
Uz sve gore navedeno imao je doduše i jednu ″slabost″, zbog čega bi sigurno u ovim zapadnim zemljama i tobože zemljama visoke demokracije imao ozbiljne neprilike, a to je odnos prema kućnim ljubimcima.
Tu moram biti iskren pa reći nije se baš uklapao u današnje trendove, bio je tvrd i nije se dao modernizirati, njegov stav prema kućnim ljubimcima bio je da je to budalašćina.
Nije mogao vidjeti ćuku niti mačku da mu se motaju oko kuće, pa bi se čak i u starijim danima brzo skočio sa stolice kad bi vidio da prolazi čiji ćuko, mačka, ili ne daj Bože kokoš isprid kuće, za koju je bio obvezni komentar ″samo usere sve isprid kuće″, pa bi ih ako nije imao čime drugim prikladnim gađao odmah svojim šćapom ili bolje rečeno kevom.
Eto to je bio moj Kike, Stipan, Stipe, Stevo, Štefan kako su ga sve zvali u raznim situacijama, mistima i okruženjima.
Misec dana prije smrti, već ga je snaga dobro izdala poželio otići do Poljica novim putem, čuo je da su ga napravili, tijo je to vidit, pa smo ga brat, žena i ja odvezli gori novim putem, zadovoljan, kaže dobro su ovo napravili, a uz put se prisjetio kako su oni ručno davno, prije pedesetak godina probijali put da bi kola i traktori mogli proći do ograda i vrtala u Poljicu.
Iza njega je pored njegove troje dice ostalo jedanaest unučadi i hvala Bogu već 8 praunučadi, s nadom da će ova druga brojka biti i veća u narednim godinama.
Moram priznati da će mi nedostajati sristi ga gori iza kuće, u njegovoj garaži koja mu je bila radionica i misto u kojem je rado provodio vrime uvik nešto izrađujući ili popravljajući, ponekad govoreći ″ne radim ništa, malo se zabavljam″.
Nedostajat će mi i jutarnja rakija s njim, nakon kave, kad bih došao iz Zagreba u posjetu, u malim čašicama, on ima svoju, ja svoju, znalo se ko iz kakve pije, uvik isto, do dvi, ritko kada više od toga.
Neka mu je laka naša crvenička, hrvatska zemlje i neka ga Bog nagradi u vječnom kraljevstvu, uvik će ostati u mojim mislim i sjećanjima.
Zahvalni sin Ivan (Ivić)
