Ima jedno misto malo,
ispod brda rasijano,
ispod njega voda teče,
svakim danom pozdrav reče,
iz Studene hladna stiže,
nekad manje, nekad više.
Leži podno starog Vinca,
preko puta je Stražnica,
a i Dobra glava isto.
U njemu su topli ljudi,
selo lipo, drago misto.
Krasne kuće svud okolo,
a u njima malo koga,
hoće l’ ostat kao spomen,
na vrimena, neke ljude.
Nijemi svjedok, sve dok bude.
Sve odvuk’o stranac mudri,
uložili ništa nisu,
pokupili samo vrhnje,
i ostaju to što jesu.
Odveli nam sve najbolje,
opūstili naše selo,
ostavili prazno polje.
Kako onda stvarat novo,
kako živit lipše, bolje.
Zar će naši grebi stari,
ostat sami i zarasli,
zar će susjed samo biti,
vuk, lisica i ostali.
Vratit će se jednog dana,
u jeseni svog života,
da nam kažu, što svi znamo,
u srcu je samo jedno,
selo moje, misto sveto,
nigdi nije tako li’epo.
Zagreb, veljača 2022. g.
Ivan Ivić Radoš
