Ić nekome u svatove u Crvenicama je nekada, prije jedno pedeset, šezdeset i više godina bila skroz ritka prigoda, skoro pa privilegij, nije se išlo ono svak, svakomu, ko danas, jednom zajedno popili piće i zove ga u svatove. U svatove se zvala i išla je samo rodbina i ritki prijatelji, pa su svatovi uglavnom bili brojčano skromni i s jednostavnom matematikom, ko ima više rodbine veći su mu i svatovi, a ko nema “veliku” rodbinu onda su mu Bože moj i svatovi puno manji.
I nije bilo ko danas, svatovi naglašeno dotjerani, živa glazba, bogati jelovnik, raskošni svadbeni saloni i stotine uzvanika, već sve skromno i u kući.
Svatovi su do početka sedamdesetih godina još uvik “išli” na konjima, a onda kako pomalo stižu auta, koje naši mlađi gastarbajteri kupuju i dovoze iz Njemačke, konji polako gube svoju svadbenu rolu i smisao, auta ih zaminjuju i svadbu dižu na jednu drugu, bržu razinu.
Najedanput umisto praporaka i kopita čuju se trube polovnih auta i zvuci motora, uz dim i mirise iz auspuha koji odaju slabo izgaranje i lošiji rad motora, ali ništa zato, zadovoljno se sidi u autu i iđe u koloni, pa koga briga za ekologiju i čistoću zraka crveničkog.
Ali, ako nisi išo u svatove, a najčešće nisi, osobito dica, jer u nas dica nisu išla u svatove, na raspolaganju je bilo svatovsko kolo u kojem su svi, pa i dica mogli izbliza oćutit svatove i atmosferu oko njih.
Kako u selu i nije bilo puno nekih događanja, posebno ne u hladnim zimskim danima, kad su isključivo bile svadbe, kolo je bio događaj i zabava koja se s nestrpljenjem čekala i koja se nije propušćala.
Obično svatovi stižu mladoženjinoj kući kasno popodne i tada počimlje kolo, glavni događaj dana za cilo selo, a nekad i šire.
Otići u kolo, dočekat i vidit mladu i bar malo, onako sastrane bit u svatovim bilo je zadovoljstvo najviše razine, k’o da si danas išo na koncertu neke svicke pop zvizde.
“O’š li ti ukolo”, pita baba dida. “Jaš’ću, moram ić vidit mladu, cilo će selo doć, pa kako neću ić”, odgovara did, kojem je zapravo u glavi svatovska rakija, koja će se tamo nosat, a more se vidit i mlada, onako usput.
“O’š li ti ić, aja” pita did babu, a baba malo razmišlja pa kaže, “A ne znam, morebit oću ako mognem, nešto me protisklo među plećim, a kozaglavom zaprećala kruv, pa sad moram ostat”.
Već sat, dva prija nego što će stignit svatovi pomalo počimlje okupljanje u blizini, ili okolo mladoženjine kuće, a oni stariji malo izdaljeg u selu već su ranije došli na kavu i rakiju kod nekoga tu u blizini, dica već proliću okokuća, a onda u neko doba neko vikne, “Evojjiiii, evojjiiii”.
Uzvik je to koji daje znak da se što brže vataju pozicije s koji će se moć bolje vidit i mlada i svatovi i s koji je općenito dobar pregled situacije.
Vrlo brzo se pojavljuju prvi svatovi, stižu na konjima ukrašenim za tu prigodu, zvone praporci, konji poskakuju, kopitama udaraju po kamenom putu, a snji ponosno salaze barektar, stari svat, stižu i ostali, pa se začas svi izmišaju i svatovi i konji i kolari.
Neritko bi se dva, tri svata izdvojila i dala u trk s konjima, tili bi stignit prvi i tako uvatit prvu poziciju i nagradu za prvo misto, tada obično zobnicu ćilimaču, unutra terluci, čorape, perlon košulja…, ostali dođu malo kasnije, među njima i mlada, glavna figura cilog događaja, pažljivo praćena i pažena od jenga i divera.
Mlađarija, najskoli dica zauzimaju poziciju isprid i izakuće, jer će uskoro pribacivanje jabuke prikokuće, pa triba ujtit štagod šta će mlada i jenge pribacit, ili morebit, ako se posrići uvatit kićenicu, posebno okićenu jabuku, koju će bacit mlada.
Kićenica je bila dobitak najviše razine, ostalo je nekako bilo druga kategorija, moglo je proć, jabuke, lišnjaci, orašci, bombone, kovanice, ali kićenica je bila vrh, ako si je uvatio, moreš odma kući, nema veće otog.
Kad krene pribacivanje prikokuće, lete jabuke, okolo se rasiplju lišnjaci, orašci, bombone, kovanice, uglavnom žute, a izakuće “jake snage” pokušavaju ulovit štogod od pribačenog.
Vataju uglavnom dica, ponekad se pojavi i neki stariji sridnjoškolac, često spretan i snalažljiv, pa si u njegovoj blizini loše prošo.
Dok se dica bore za koju jabuku i ostalo, u isto vrime svatovi okolo nose i nude rakiju koju stariji sa odobravanjem privaćaju veselo nazdravljajuć mladencima, usput se čuje i poneka ganga i brojkovica, jer štaćeš nema tamburaša, pa kućeš bolje od gange.
“Nemoj mala da ti žao bude kad te moji svatovi probude” Ponekad se oćute i diple sa, ili bez mišine, čak nekad i gusle, popraćene prigodnom pismom.
A onda se najednom čuje “trka će, odoše”, a kako je trka jedan od važniji događaja ukolu, triba se negdi smistit, da se bolje vidi, jer već odoše niznjivu, ili nisput oni koji će “letit” na trci, to se ne propušća.
Sve mladi momci, ima ih koji su pristigli iz drugih duvanjskih sela, sa željom odnit trku i uzet prvu nagradu, nekada zobnicu, kasnije obično sto maraka, popriličan iznos za ono vrime i svima vrlo primamljiv.
Gledatelji prognoziraju mogućeg pobjednika, neki kažu tribali su još otić malo dalje, kratka je trka, priviše su blizu, šta im je to, ne znajući da je neko brst nakratko, pa nagoni sebi vodu na mlin, jer na duljoj stazi su mu šanse male, ili nikakve pa unda daj što kraće.
Po završetku trke pobjednik zadovoljno kupi nagradu i ode uz pratnju prijatelja, morebit usebi planirajuć iduću trku i razmišljajuć o novi sto maraka.
Neki od nji su išli iz jednog kola u drugo, trčali na trkama po okolnim selima i tako bi skupili poneki novac, a o njima se pričalo kao o nekim sportskim zvizdama, nabrajajući di su sve odnili trke, jer cinilo se to i poštivalo jako.
I tako nakon jedno dva sata završilo kolo, dica su već pojila ono što su uvatila od onog što su mlada i jenge pribacile, a i did se zadovoljno vraća kući. Jadna baba nije mogla, pa nije ni išla ukolo, malo je povirila isprikuće kad su svatovi prolazili, pa sad s nestrpljenjem čeka šta će reć did.
A did dolazi i odma s vrata kaže “Veseli svatovi brate, skroz, a i mlada kršna naoči, nema šta”.
Kako je mlada često bila iz sela, ili iz okolnih sela, iz župe, uglavnom se sve znalo o njoj, pa nije moglo biti veće i šire rasprave, čija je, kakvi su joj ćaća i mater, baba, did i ostali, cila priča je počela i završila na gori izrečenoj jednoj didovoj rečenici.
Završilo eto jedno kolo, s nestrpljenjem se čeka drugo, uvik isti scenarij i uglavnom isti ljudi, samo drugi mladenci.
Zagreb, 28.08. 2026. g. Ivan Ivić Radoš
