Mi se Crveničani nemeremo ‘valit da kad je rana u pitanju imamo neku jaku tradiciju i da nam ona daje neki izražen identitet, ajd’ morebit je kupus iznimka.
Štoviše u nas se zbog povijesnih okolnosti i posljedično neimaštine uvik prija vodila briga da se ne kuva priviše, da se ne stvaraju nepotribni “viškovi” i da se ‘rana ne baca, posebno kruv, koji je unas imo status skoro svetosti, pa ga se ko dica nismo usudili bacat, uvjereni da je to grij, uredno bi ga poljubili i pažljivo ostavili na zid, svetim ‘ticama.
Danas je potpuno neka druga priča, izmišlja se šta će se izist, sve po onoj kako bi rekla jedna naša baba, “samo prećat i u guzicu smećat, Bože mi prosti koda se nema drugog posla vego se samo tizim bavit”.
Ljudi sve što stariji, sve im draža i češća tema šta pojist i di se more dobro pojist, a čim se skupi neko muško društvo, navedena tema postaje neizostavna.
“Eno sam nikidan bio u Bosiljni, na janjetini, nemere vego taka, ne znam šta joj radi, ali ono nema nigdi”.
Drugi se nadoveže i onako ponaški, da bi se bar malo usprotivio kaže:
“Nije loša, nije, nemere se reć, a eto ja sam jučer bijo u Pošušju u Lovca, meni je unjeg još zeru bolja”.
Uključi se i treći pa doda:
“Ljudi ne znam jeste li bili doli u Ranka u Ti’aljini, na roštilju, a da ga samo vidiš, sedam jezika govori, ma mek, lip, velikačke porcije, a jeptino, nisam ono ni vidio, nemere veda bi džabe”.
“A kad se iđe”, upita neko, jer za dobar ručak nije problem “sist” u auto, otići pedeset, šezdeset kilometara i pojist janjetinu, teletinu ispod sača, roštilj, ili šta već.
A ne tako davno niti se imalo u izobilju, niti se ilu pridavala tolika važnosti, samo je bilo da “jadni i’san” nije gladan, da se nešto pojilo, nekad bolje, nekad gore, najbitnije je da je osnovna životna potriba zadovoljena, da je drob pun.
Osnovno je pravilo bilo samo nek ima kruva ukući, ostalo će se nać, a i tu je bilo razlike, jer nije svak zna jednako lipo ispeć kruv, znalo se čija mater, ili morebit baba peče bolji kruv, još kad je ispod sača, to su mirisi i okusi na ugodu svakom.
Nemere bit greška i kad je pita na stolu, uvik je rado viđena, ako je isto ispod sača onda je to proizvod samo taki i u kojem će zasigurno sva nepca uživati.
Pita je razumi se, uvik bila s kumpirima i to onim našim crveničkim iz Badnja, Poljica, ili otkolen već, taki više nema, a koji’ je bilo dovoljno po trapovima da se pita mogla peć cilu godinu.
Na jelovniku je redovno u ponudi bio i kuvani kumpir, onako cili i s kisalinom, ili nekad prganijom u prilogu, koja je zalivena u krmetiju mast, netom ugrijana i istopljena na tavi, pri čemu tako otopljena prganija okolo otpušta sve nakupljene i do tada u stvrdnutoj masti zarobljene mirise.
A tek pura s kisalinom, ili lučnicom, udušu meruši, pa kako je čovik ne bi ijo, još kad did nadoda svoj komentar:
“J**o ti ono meso”, kojeg inače uredno mariše kad je na dnevnom meniju, “ovo je zdravlje, ne ona mesina, kud pura prolazi nema bolesti, rđa ne zalazi”, pri tomu veselo kusajući iz punog pijata, pomalo prolivajući po stolu iz kašike uz smij koji otkriva još poneke preostale zube, ili nji’ove ostatke.
E to su bili naši crvenički specijaliteti onog vakta, “crvenički fast food”, čiju pravu vridnost kao dica nismo spoznavali, kontajući da je sve bolje od toga, osobito kupovno.
Što bi naš stari svit reko, pa da je i g***o samo nek je kupovno, odma se čini Bože moj lipo ti je.
Većina ljudi je danas u situaciji ima se, more se, pa ako nisu svi ‘ladnjaci, nji tri, četri puni, nije dobro, toliko toga se ima i ide da je već puno toga „prišlo priko zubi“, pa se pri spomeni nekog ila rade grimase, krvelji lice i govori:
“Nemojder to pravit, nije mi to baš nešto, metni malo mesa, ako nema nizere mesa ja koda nisam ijo, ne mogu se otog samog naist”.
Čim ladnjaci nisu skroz puni, e ozbiljan je to “problem” kojeg triba ‘itno rješit.
“Meščini koda ukući nemamo nizere mesa, ni komadića, šta ćemo ist”, obraća se muž ženi.
Žena poznajuć dobro situaciju u ladnjacima obično smiruje situaciju i govori:
“Mis’ovo te bilo, jakuće oniko meso ukući, eno četri kese teletine u onom ladnjaku u špajizu, doli nadnu, eno ima i pola pujseta što si ga zadnji put donio, a neideš ga, samo nako stoji, ima i piletine dvitri kese”.
A on kaže:
“Ij, ma štat’je to, jedan ručak i et, ode začas”.
Pa dodaje:
“Eno i pive je prikrajčilo, meščini još tričetri u kištri, moro bi otić dotrat”.
Žena na to dodaje:
“Deder dušeti kad iđeš ponesi usput jednu onu veću politanku da ima uz kavu i jedan kruv, morebit ovo što ima neće doteć sutra za doručak, znaš da Antiša voli večeri mazat kruva i nutele, dite voli, pa nek ide, jašt’će dok je mlad i zdrav”.
I eto tako, svit se sve redom namečio na ove “nezdrave” proizvode, dotralo i’ svim i svačim, pa okusi vrhunski, burgeri, pice, kebabi postali zvizde moderne gastronomije, stalno bi i’ čovik mogo ist.
A dobro upućeni ljudi kažu da se svit triba vratit na kujinu naši baba, ist manje, češće postit, ne ovako, bez mire, navezani na ‘ranu, a ‘rana postala kult i neka vrst božanstva.
U isto vrime razni mediji, pripuni kojekakvih stručnjaka nude instant brza rješenja, dijete i spasonosne proizvode, sa svih strana bombardiraju, samo kupite, jamite, koda rukom odneseš, sve nestaje, sve liči, vala ti Bože, čudo jedno.
Zagreb, o Ilindanu 2025. g.
Ivan Ivić Radoš
Vaš tim crvenice.com
