De dušnje ti, more li se zamislit ovu današnju dicu, da recimo iđu u peti razred, svaki dan pišice, pet kilometara tamo, pet nazad i sve to po onoj duvanjskoj ciči zimi. Bože mi prosti, teško je to i zamislit, a i roditelje da bi i’ pušćali na taki put i po takom vrimenu.
Ali eto, mi smo, generacija šezdeset treće, kao i mnoge druge generacije crveničana sve to prolazili prije pedeset godina, a da se nikom nije činilo zanepovirovat, niti se to prikazivalo velikim poduhvatom, već nečim sasvim običnim i svakodnevnim.
U’ kako li je samo brzo prošlo tizi’ pedeset godina, ma bolje reć proletilo, al’ neke slike ne blide, još su tu, bistre i jasne.
Nekad se škola zvala osnovna škola Mesi’ovina, koja je u međuvrimenu kažu postala Bukovica, a nije se pomakla nigdi i nizere, stoji tamo na istom mistu, prominila se samo na papiru, sve ostalo je isto. Zapravo, u ciloj priči je nebitno ime škole i mista, jer daljina je ista, proć po pet kilometara od kuće do škole i nazad i to sve pišice isto je i tada i danas, sa samo jedanest godina, zobnica priko ramena, zima, snig, vitar i ne znam koliko Celzijusovih minusa.
Danas se čovik pita kako, ali tada se nije pito, samo se išlo, a kad se vratiš kući mater iznad šporeta ugrijala prislak, odma prislačenje i grijanje prislonjeni’ tabana na vrilom limu šporeta, jer triba izvuć led iz tila i oslobodit se ladnoće što je zašla pod nokte.
Zima je, jutro, skoro je još mrak, polazi se obično deset, petnest minuta prije sedam, triba stignit u Mesi’ovinu koju minutu prije osam, jer u osam se ulazi, počimlje nastava, a i ne pomišlja se kasnit. Mater nas brudi u ladnoj sobi naše stare kuće gori u Jokićima u Sr’dnjem kraju, nema centralnog, samo dobri stari vuneni biljci i deke, pa ti toplo. Na ostalu stoje čanjci s udrobljenim kruvom, po njemu posut šećer i zeru mlivene kave da mliku dadne boje, a mliko prokuvano, puši se na rubu šporeta, po vr’u kajmak. Mater čeka da sidnemo, pa da mlikom zalije udrobljeni kruv, uz moj ˝strogi˝ na’zor da ne bi slučajno upalo malo kajmaka, jer sve brte more, samo mi kajmak nemoj. Kako se uvik otezalo s ustajanjem, čeka se do zadnjeg, dizanje je tek nakon jedno trećeg materinog poziva, to si onda mor’o na svu brzinu pojist mliko i udrobljeni kruv, onu drobu, nemereš više otezat, jer sve je dalje na knap.
Knjige i teke su raspoređene večer prije, zatojizi dan, zobnica je puna i spremna, brzo se nabacuje priko glave i priko ramena i kreće se na nimalo lagan put.
Kako je naša kuća bila gori maločak naviše u Jokićima i izdvojena, usputno, doli niže od nas bi nam se priključili Zaprdice i Kanjići, pa svi đuture gazimo put Mesi’ovine.
Priko Zorića ćuprije se priključuju Zorićani, nešto ranije, ispod njiva Garačići i Krivačani, tako da priko Dobre glave iđu već poprilično velike grupe dice, crvenički’ osmoškolaca. Tuda negdi se obično priključuju i Gudelji.
Uobičajna priča i galama je utinula, tek poneki uzvik, ne ozvanja više ni smij, tako tipičan za tu životnu dob, ladnoća stiskla, suvi snig nemilosrdno pada praćen ladnom i jakom duvanjskom burom, koja ga nosi i vijari da više izgleda koda dimi, a ne da pada.
Dok govoriš i ono malo riči snig te zaspe, a vitar zapuši usta da jedva dišeš, svi okrenuti sastrane, nabok i muško i žensko, ne razlikuješ ko je ko, tako iđu boreći se s vitrom i krijući lice da je što manje na udaru.
Povrimeno suvi snig tako zadimi i bura pu’ne da ne vidiš ni onog najbližeg do sebe, a od udara vitra poneko se kratko nađe i na smrznutoj i snigom pokrivenoj zemlji. Brzo se ustane, malo se otrese i iđe se dalje.
U daljini se čuju gladni vukovi, viju iz svega glasa, ali vele nas je u grupi, pa te odma’ nije vrlo stra’ i lakše ti.
Ruke se smrzle, noge isto, niko nema rukavice, samo su poneki džepovi na raspolaganju, unji’ se napola uguraju smrznute ruke i tako se koraca, kozaglavom. Na svima su većinom gumene Borovo čizme i pleteni, sukneni čorapi, često ozgar zavrnuti zajedno s čizmama da se snig ne zasiplje unutra.
Nema Adidasa, Pume, Nike, samo Borovo, guma tanka i ladna, ali suknene čorape spašavaju stvar i drže nas u igri do kraja.
Jadna ti baba, prsti ozebli, lice se ukočilo od leda, oči suze od vitra, ali se ne odustaje, gazi se smrznuti Saračevac i prikopolja iđe dalje, do škole u Mesi’ovini.
Isprid škole koda se malo primirilo, gledamo okolo, jesmo li na broju, dobro je, tu smo, nije bilo predaje, svi zadovoljni. Na svakom od nas ostaci smrznutog sniga, kojeg ulazeći u školu stresamo sasebe istovrimeno se utapajući među ostale đake pristigle iz okolnih sela.
Svi izuvaju čizme i na suknene čorape obuvaju vridnim rukama naših matera opletene pape, izvađene iz zobnice, u koju su večer prije ugurane skupa s knjigama i tekama. Kompletna se tako prva smjena izula i ostavila čizme na ‘odniku škole i trk u razred, u učionicu, a tamo stare se peći već usijale, vridne podvorkinje su rano došle, naložile vatru, a miris odaje da su dobro zasule i ćumura, znajući da dolaze smrznuta dica, đaci i da i’ triba ugrijat.
Nema više zaprike, nastava more krenit, jer stigli smo.
Zagreb, 28. 08. 2021. g.
Ivan Ivić Radoš
Vaš tim crvenice.com
